Serbian Holocaust
Ostoja Branković, June 21, 2011, Belgrade
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Trancript: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam Ostoja Branković. Rođern sam u selu Gložđu.To je selo srpskih dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata i kolonista.Bilo je manje kolonista, a više srpskih dobrovoljaca.Među srpskim dobrovoljcima, bio je i jedan Hrvat, koji je kao Hrvat bio srpski dobrovoljac, pa je i on imao tu zemlju, i čini mi se da je bila još jedna hrvatska porodica, ali nemam neko preciznije zapamćivanje o toj porodici.
Otac mi je umro, to je porodična nesreća.Učestvovao je u jednoj tuči u kojoj je pogino jedan čovjek.On je mislio da ga je on ubio.Kasnije se ispostavilo da je žrtva imala dva uboda nožem. Otac nije imao noža, ali pošto je mislio da ga je on udarcima štapa ubio, prvi se prijavio. To je taman podatak o mom ocu – da je umro kao robijaš.Ali je za mene, kao čoveka, važan podatak da je izvanredna poštenjačina bio.Verovao je da je ubio, odmah se prijavio, nije čekao obdukcioni nalaz.Da je čekao obdukcioni nalaz, da je pokušao da se izvuče, obdukcioni nalaz bi našao ta dva uboda.
Kad sam pošao u osnovnu školu, onda mi je jedan dječaćić koji je hteo da se zbližimo, rekao: Moj tata i tvoj tata ubili su Simu.Njegov tata je imao nož.
Koliko ste vi bili stari kad je vaš otac umro?
Četiri meseca.
Koliko vas je bilo u porodici?
U porodici je bila majka i stariji brat, šest i po godina stariji.Majka je rodila ukupno šest sinova.Jednog je rodila sa prvim mužem, koji je žrtva Prvog svetskog rata.Hteo je da izbegne služenje u austro-ugarskoj vojsci, nešta je uzimao i od toga je umro.Posle toga se moja majka udovica udala za mog oca, posle njegovog povratka iz Prvog svetskog rata.Otac je počeo kao austro-ugarski vojnik, kao austro-ugarsko vojnik je učestvovao u Cerskoj bici.Ranjen je, ali je bio srbofil.Volio je malo da popije.Pevao je:“Hladan vetar piri, Srbija se širi, sitna kiša pada, Austrija propada…” Hteli su zbog toga da ga uhapse. Brzo se vratio u jedinicu, a jedinica je već bila prebačena na istočni front.Poternica je išla za njim.Jedan Čeh, podoficir, rekao mu je: Brankoviću, u štab puka je stigla poternica za tobom. On njemu kaže: Brže me pošalji u patrolu dok to nije došlo ovamo.On ga pošalje u patrolu, ovaj se suretne s Rusima, i – preda se. Tako je izbegao smrtnu kaznu.
I kako je stigao na Solunski front?
U Rusiji se prijavio u dobrovoljce, učestvovao je u Bici na Dobrudži, gde je teško ranjen. Srpski bolničari su zaključili da je mrtav i ostavili su ga mrtvog na bojištu.Kasnije je tuda prolazila grupa ruskih bolničara.On je tada jeknuo i mahnuo rukom.Oni rekoše: Uuuu, ovaj je živ!Uzmu ga i izleče ga. Lepuškast mi je otac bio, znate, pa ga je neka spahinica kojoj je muž bio u ratu, uzela da radi kod nje na imanju.Možda imam rođaka u Rusiji, ali to, ovaj, ne znam.Inače, moj otac je bio viđa srpskih dobrovoljaca.I on je spisak dobrovoljaca za selo Gložđe nosio u Beograd, dobio tu odluku da se oni nasele u Gložđu, dakle, bio je nešto.
Srpski dobrovoljci su od države dobili zemlju posle Prvog svetskog rata?
Da.Dobio je osam jutara zemlje i potkućnicu – to je odprilike tri frtalja jutra, pola jutra potkućnice i osam jutara zemlje.Bilo je to više. Otprilike osam jutara i tri frtalja, bilo je sve skupa to.
Jesu li dobrovoljci sa tom zemljom imali solidan život, kakav su život imali?
Pa, naši su seljaci bili jako vredni ljudi. Selo je jako brzo raslo i razvijalo se.
E, sad, što se školovanja tiče, moj brat je važio za najboljeg učenika za vreme osnovne škole. Učiteljica mu je poveravala da izvodi nastavu kad ona mora negdje da ode. Ja sam isto važio za jako dobrog đaka, ma da ne baš tako dobrog kao on.Može li jedna mala anegdotica? U trećem ili četvrtom razredu, kao dječak sam volio neku Ljubicu Vuković, učenicu. Pop nam je zadao da naučimo “Vjerovanja” napamet.Znate li vi kolika je ta molitva “Vjerovanja”? Nemate pojma? “Vjerujem u boga oca svedržitelja tvorca neba i zemlje” i tako dalje. A, sve na staroslavenskom. Ja sam mislio da sam naučio to najbolje od svih.Pop mi nije dao peticu, a Ljubici Vuković, koju sam ja simpatisao, dao je peticu.Ja sam to znao bolje od nje, po mojoj oceni. Nikad vuše na času veronauka bio nisam.Pop je shvatio da je pogrešio, pa nije pravio pitanje.Valjda je mislio da sin čoveka koji je umro u zatvoru ne može da ima peticu iz veronauke.
Znači, veronauka nije bila obavezna?
Da. Kasnije u građansku školu kad sam pošao, jedanput je…pošto nas je bilo svega četvorica pravoslavne vere u građanskoj školi u Donjem Miholjcu, u mom razredu ja sam bio jedini pravoslavac, bilo je dvoje Jevreja, ostali su bili katolici.
Da li tu osećate promenu, prelazak iz sredine u kojoj ste pripadali većinskoj verskoj i nacionalnoj zajednici u Donij Miholjac, gde ste upadljiva manjina i u školi i svuda?Je li to bila neka promena u vašem životu, jeste li osećali nešto…?
Pa majka je isposlovala da budem primljen u katočički internat. Advokat Rošer je imao majku Celestinu i njegova majka je osnovala internat na periferiji Miholjca gdje su, tako, siromašniji učestvovali.U tom internatu je bio još jedan pravoslavac i ja.Dvoje pravoslavnih je bilo.Pošto je to katolički internat, časne sestre su opsluživale internat.Mnogo se molilo.Za vreme molitve meni je bilo došušteno da držim ruke ovako, da ih spustim niza se, da molitve molim ili da ćutim - potpuna sloboda.
Možemo li onda da kažemo da su ti predratni uslovi bili uslovi verske tolerancije?
Jako velike tolerancije.Dom Celestine Rošer je imao hidrofor koji je trebalo pumpati, moralo je ručno da se pumpa. Jedna od časnih sestara je to pumpala uz pomoć tri učenika.I recimo, za jednu ručku držimo časna sestra i ja i ona kaže: Ajde, Srbo! Ali to nije mržnja nego – kao “ajde da to uradimo zajedno”. I onda, to je bilo pred sadašnji peti razred osnovne škole, subotom smo morali prati glave.Onda časna sestra dođe i nad lavor mi nagne glavu, nasapunja me i, u tim njenim pokretima ruke osećala se materinska…neiživljeno materinstvo.Ona je uživala u tome da me pere, da mi pere glavu.Dakle, to je jako topao…Ja i sada kad na ulici sretnem katoličku časnu sestru, uvek je to za mene prijatan doživljaj.Katolička časna sestra, za mene je prijatan doživljaj.E sad ima još nešta.Jedno posle podne su bili časovi učenja, pre podne se ide u školu, posle podne učenje. Jedna od časnih sestara je dežurala u učionici gde smo bili svi, a bilo nas je oko 40 u sva četiri razreda.I, učimo.I jedna od časnih sestara iz biblioteke domske uzima i čita neku knjigu o Iindjancima i spusti je na jednom mestu, slučajno spusti i ode.Ja odem iz klupe i uzmem tu knjigu i čitam je. Ona se vrati, vidi nema knjige, ali ne pravi nikakvo pitanje.Ja je u toku tog dana i noći pročitam i na isto mesto je vratim ujutro.Ona dođe, viidi knjiga je tu i, začudi se. E onda, ona uzme drugu knjigu i opet ostavi tako.Tako smo se mi igrali. Nikad ni jedne reči progovorili nismo, ali ja sam bio snabdevan knjigama, pošto mi je bilo lako naučiti ono gradivo školsko, imao sam neverovatnu memoriju, mene su uzimali iz starijih razreda da im uveče prepričavam u spavaonici ono što sam preko dana pročiotao. Naročito sam voleo te priče sa Divljeg zapada. Onda je ona znala šta volim da čitam i namerno mi ostavljala knjige, k’o bajagi tamo ih ostavi, ja dođem, uzmem, pročitam i vratim.To je ne znam koliko dugo funkcionisalo tako, ja sam nnogo knjiga pročito.
Smem li da zaključim da su Vaše predratne uspomene lepe i pune prijateljskih iskustava sa okolinom?
Pa jeste.E kad su smenjene časner sestre, i kad su došli don-boskovci, popovi, oni su bili zli.Volili su da se iživljavaju.Tu je bilo i neprijateljskog iživljavanja.Tako da sam morao napustiti dom i stanovao sam kod nekog koji je sa mnom išao u isti razred, nekog Klir Slavka, to je porodica nemačka bila.
A šta su don-boskovci?
To je neki “don Bosko u susret suncu”, don Bosko je neki znameniti katolički svetac i postojao je sveštenički red i zvali su ih don-boskovci, ništa ja ne znam više o tom.
I oni su postal uptavitelji internata?
Oni su zamenili časne sestre, ne znam zbog čega, u drugom razredu, kad je …1941.godine sam završio drugi razred, znači 1940.godine su don-boskovci došli. Interesantan je bio i moj rezredni starešina, Hundrić. On je postao ustaški oficir. Frankovac je bio, u nekoj frankovačkoj organizaciji je bio. Pre 1939.godine, moj brat je bio u Beogradu i postao je komunista, ali ja sam to shvatio kao da je on za socijalizam.Pa kad sam ja pošao u građansku školu, tada se i među đacima prepričavalo to što se dešavalo u Nemačkoj, taj nacional-socijalizam.Pa kad je trideset devete bio pakt Hitler-Staljin,ja sam zaključio da je to nešto slično onom za šta se bori moj brat.I ja sam bio hitlerovac.
Koliko ste imali godina?
Pa, bio sam prvi razred građanske, to je kao sad peti razred osnovne škole.
Oko 11 godina?
Jedanaest. I to, vatreni hitlerovac.
Da li Vas je razredni zbog toga voleo više?
Ne, ali jedna stvar. On je predavao geometriju, a ja sam prema tome šta on uzima od geometrijskog pribora znao šta hoće da nam pokaže i glasno sam to komentarisao.On se oduševljavao time što neko tak dobro razume to što on predaje.I on je uživao u tome.I nikada nije obuzdavao te moje izlive oduševljenja onim što on na table radi.Al’ ako bih nešta pogrešio, s kakvim mi je zadovoljstvom palio šamare! To je neverovatno!
I tako smo došli do 1941.godine, aprilskog rata… Imate li uspomena na tu promenu, kako ste vi sazanali da počinje rat?
Jednostavno, bio sam kod kuće, u selu bila je jedna velika eksplozija, dizan je most na Dravi u vazduh. Ja se nisam probudio, ujutro sam grdio i mamu i brata što me nisu probudili da i ja čujem to.Pojavile su se nemačke jedinice tu, na tom putu.Jako sam znatiželjan bio.Otišao sam na taj put gđe su nemačke jedinice prolazile i jedan Nemac, pokvario mu se motor, zaostao iza svoje jedinice. Ja prolazim pored njega, a njegovu jedinicu nisam ni video. Pošto sam u građanskoj školi učio nemački, ali nikad ja nisam bio dobar iz nemačkog jezika, ja mu tu na putu kažem “Gute tag”. Ali to je već…”Gutn tag” mora se reći a ne “Gute tag”, jer ovo je već ona jezička forma koja je pežorativna.On me samo pogledao, ali ništa nije, ništa nije reagovao.
Odem u Donji Miholjac i sad, svi ti moji drugari me znaju kao hitlerovca, i mislili su das am ostao,međutim, pred rat, moj brat pošao iz Beograda kući i poneo u koferu nekaki propagandni materijal, a policajci su upravo to vrebali.Oni su ga i inače pratili.I sad će mu naći. I na stanici mu uzmu kofer, nađu taj propagandni materijal.I odleži mi brat 52 dana u beogradskoj “Glavnjači”. Dobijao je one batine po tabanima, i pred sam rat dođe u selo.Pošto je on rođen u Rajićima, gde su moji živeli pre nego što su se doselili u Gložđe, njega su došupirali policijski u Rajiće posle 52 dana u beogradskoj “Glavjači”. Posle on dođe u Gložđe i njemu odmah Gložđani ispričaju kako mu je brat Ostoja - hitlerovac.Dolazi on, prvi susret posle toga, dolazi on i kaže: Čuješ li ti, gadišće fašističko! Tako je otprilike završeno lečenje od moje prve političke orijentacije.Čuješ li ti, gadišće fašističko! E sad kad sam otišao u, taj susret sa tim Nemcem, i sad ja dolazim u Donji Miholjac, ovi moji drugari koji su, pre rata neki su bili za Engleze, neki za Nemce, a ona dva Jevreja se nisu izjašnjavali, naravno…Ja sam bio najvatreniji…Jedanput smo imali čas pisanja čestitke i - ja napišem čestitku Hitleru!
II DEO
Oduševljeni su oni.Misle da sam i ja oduševljen. Ja ne mogu sad.Kod mene sve kiselo, usiljeno, oni ne primećuju tu kiserlost kod mene.Setim se da je tada Politika objavila neku vest kako je Čerčili zapela reč u grlu, govreći u skupštini.Recimo to, “Čerčilu je zapela reč u grlu”, komentarisali smo to, izvukao sam se nekako iz tog društva.To je jedini susret bio posle, jer već dvadesetog maja – sledila je deportacija. Škola je prekinuta, izdali su nam svedočanstva, škola nije obnavljana posle kapitulacije, nije produžena nastava do juna, nego kako je u aprilu prekinuta, tako je i...Izdali su svedočanstva na osnovu toga. Taj susret sa drugarima bivšim bio je srdačan, oni su me prihvatali kao svoga, kao čoveka koji se raduje pobedi Hitlera, nisu oni znali da sam ja doživeo prvi čas otrežnjavanja kad je brat izgovorio onu čuvenu rečenicu: Čuješ ti, gadišće fašističko!
Kad vam se dogodilo nešto po čemu ste videli da se situacija za vas menja?
Nije bilo vremena da se nešto dogodi.Petnestog aprila je bila kapitulacija, a dvadesetog maja mi smo već isterani.Pošto sam znao da je ta naša jugoslovenska vojska kapitulirala, onda sam išao prugom i šumom.Nadao sam se da ću naći nešto od bačenog oružja, da ću to uzeti. Ali, nažalost, nisam uspeo da nađem ništa od tog oružja koje su jugoslovenski vojnici bacilli.
A da li ste viđali jedinice jugoslovenske vojske u povlačenj ili…
Ne.Ne. To je sve iznenada bilo. Kod nas je granica tri kilometra udaljena.
Ond nam opišite taj trenutak kada dolaze u vašu kuću, tada prvi put viđate ustaše, je l da?
Pa tad sam ga prvi put video.Došao je i rekao: Izlazite. I izišli smo.Surovo, grubo kaže Izlazi! Izlazi! Nema! Nema ništa! Mi…Majka hoće još nešto da uzme, on ne da više ništa da se uzima.Kol’ko ste uzeli na brzaka, on ne da više i isteruje i – ništa.To je vrlo kratko trajalo. Sećam se prolaska kroz selo Gunju. Ti teretni vagoni, oni su zaustavljeni u selu Gunja.
A kako su vas odveli do teretnih vagona?
Pa u našem selu, na željezničkoj stanici su vagoni stajali.
Od kuće su vas poterali do železničke stanice i uterali u vagone?
Da. Da.
Je l’ bilo dosta ljudi ili mani broj?
Pa, svi, celo selo je strpano u vagone.
Tog istog 20.maja?
Pa da.Odjedanput celo selo ostalo prazno. Ostala samo ta hrvatska, taj Hrvat dobrovoljac, on je jedini ostao, ono sve ostalo pokupljeno je i oterano.Odvezli su nas do Gunje. Od Gunje smo do Brčkog išli peške, u stvari - do Save prema Brčkom.I sećam se, valjda sam se nekom Hrvatu… Hrvati su…ta zatrovanost, vidi se, nije bila još tolika…Hrvati koji su na ulice izišli u Gunji nisu, nije tu bilo likovanja, bar ja nisam doživeo to tako. Sećam se, jedan čovek…valjda sam mu se dopao…Ja sam bio malo zaostao od svojih, a on kaže: Mali, ajde, skloni se kod mene, da budem njegov, valjda nije imao dece. Rekoh: Neću, idem ja sa mojima.Tako je to, ovaj...
Je li vm rečeno gde vas vode, zašto vas vode?
Srpski dobrovoljci gube svoja imanja i idu u Srbiju.
Da li je to bilo objavljeno nergde?
Ne, ne nema tu nikavog objavljivanja.Iznenada je to došlo.Onda su nas ustaše sa Save prevozile čamcima u Brčko.U Brčkom su se formirale kolone, i raspoređivali su nas po tim bosanskim selima.Mi smo došli u Obarsku, najprije kod jednog seljaka, pa smo prešli kod nekog drugog seljaka koji je pre rata bio predsednik opštine, neki Jovan Blagojević.
Kako vam je bilo tu?
Ti seljaci su bili vrlo korektni.Mi smo, trenutno se desilo da smo imali jako malo para.E sad, to je jedno moderno prosjačenje.Uzmeš banku srebrenjaču pa odeš kod seljaka da kupiš hrane, i nudiš noovac – niko od seljaka neće da primi novac.Tako je.U stvari, i znao si da neće, da ti neće uzeti. Sa tom jednom srebrenjačom ja sam se hranio od Brčkog do Obarske.
Koliko ste ostali u Brčkom, u ?
U Obarskoj.Do žetve, mislim,to je više od mesec dana.Jer, kad smo došli u Obarsku, Rusija još nije bila zaratila.Dočekali smo zaraćenje Rusije i još valjda mesec dana posle ostali.Znači, nekoliko meseci smo bili kod Jovana Blagojevića.
Šta se zatim desilo?
Otišli smo u to mesto, to je Jeginov lug ili Vračev gaj, e sad ne znam kako se zove to mesto.
Jeste li vi tamo slobodno otišli, svojom voljom?
Ne, ne, to je sve bilo raspoređivanje.
Kako izgleda to raspoređivanje?
Nemam pojma.
Ko vas obaveštava, ko vas sprovodi?
Neko nas je doveo.Ja se ne sećam ko nas je doveo u kuću tog nekog Jovanovića. Jovanovići su se zvali ti Bosanci, i on je imao neku drvenu zgradicu, znate kako seljačke kuće imaaju glavna kuća, pa su onda za mlade imali one drvene zgradice, i u jednu takvu zgradicu su nas smestili: Vas troje ćete tu biti.Ti su seljaci jako korektni bili, jako. Jako su saosećajni bili seljaci kod kojih smo bili raspoređeni.
Da li je iko stradao prilikom tog proterivanja iz Gložđa?
Ne.
Vi ste sada prešli kod Jovanovića i koliko tu ostajete?
Šta ja znam, možda nekoliko nedelja.
I šta se onda događa?
Pa brat izdejstvuje…Preko brata je išla i neka pomoć.
Gde je on bio?
Tu je sa nama bio. Do Jovanovića je s nama bio.On je bio nekeko povezan i on je odlučio da ide da se bori, a nama je izdejstvovao te propusnice za Rajiće. Odvezao nas je…Ko nas je odvezao, ne sećam se. Jovanović je valjda organizovao neki prevoz da nas odvezu u Tuzlu, u Tuzli smo seli na voz i došli u Rajiće. Kad smo došli u Rajiće, interesantno, taj koji je dao mom bratu te propusnice za nas…nekako je ocinkaren moj brat.Na železničkoj stanici u Rajićima sačekaju nas žandari i pitaju za brata: A gdje je Dragan? Rekoh: On je osto u Bosni. Znači, neko je ipak javio žandarmima da dolazimo i da će biti i on, a on je došupiran pred rat kao komunista iz Beograda u Rajiće.Sreća što su odlučili da se on ne vrati.Uhvaćen bi bio već na samoj stanice kao komunista.
Koliko ste ostali u Rajićima i kako ste živeli?
Pa, živeli smo kao izbeglice.Nismo mogli stanovati kod strica, kod strica smo stanovali jako malo, nego je bilo i tih praznih kuča u Rajićima.Jedan je valjda bio na radu u Nemačkoj, neki…, zatim neka Danica Ninčić imala je praznu kuću, držala je u jednom delu kuće stanare, drugi deo dala je nama.Uglavnom, sve besplatno stanovanje je to bilo. Bili smo kod nekih, bili smo kod više nekih…
Bili ste majka, vi…?
Ja i majka samo. A brat je već bio u Srbiji.
E sad, o genocide.Kad sam bio kod Milašinovića nekih, u gornjem delu Donjih Rajića, ja i Joco Milašinović, jedan od tih Milašinovića, čuvali smo stoku u šumi Gložđik, kad se pronela vest da su ustaše u selu Kukunjevci pobili osam stotina ljudi, osam stotina žitelja, ne samo ljudi nego, znači, i žena i dece.Nas dvojica smo išli kroz šumu kao ludi, ošamućeni tom vešću.Ne znam koji je od nas dvojice prvi izgovorio: Pristao bi da ja umrem, samo da jedanput to prestane. Jer već je bilo priče o tim stradanjima.Znalo se da plove leševi, znalo se za ta stradanja.Ali, to sa Kukunjevcima! 800! Ja se sećam, ja sam pokušao da stvorim sliku koliko je to ljudi, i onda sam u mislima ređao imena svih ljudi koje sam sretao u dotadašnjem svom životu i nikako nisam mogao da dođem do broja…tu negde oko 100 se već zapetljam.Osam stotina! To je bilo više nego čitav moj svet koji sam do tada znao. To je… To stanje… To je …
Znači, ne ostajete dugo ni u Rajićima?
Pa ostajemo do 1943.godine.Od 1943.odlazim u partizane.Onda prebcujem majku.
A kad ste bili u Capragu?
To je bilo svega...Iz Rajića smo otišli u Caprag i vratili se u Rajiće.
Ipak me interesuje kako je izgledao taj Caprag? Šta ste tamo videli? Kako ste dospeli u logor u Capragu, kad ste već imali tu propusnicu za Rajiće?
Pa, ta propusnica je važila do Rajića: Niko nije mene pitao da li imam neku dozvolu za život u Rajićima.
Znači, ona vam nije ništa garantovala, nikakv mir i sigurnost u Rajićima?
Ma, ne.
Kako se desilo da vas odvedu u logor?
Pa sve su skupljali koje, sve…Ovako, bilo je u Bosni rečeno da oni koji su poreklom iz Hrvatske, znači oni srpski dobrovoljci, oni se mogu vratiti u rodno mesto svoje.Ne mogu na dobrovoljačko imanje, tamo gde su dobili zemlju kao dobrovoljci, a mogu u rodno mesto. E, te su u septembru pokupili.Te koji su se povraćali u rodna mesta …
I koji su bili pozvani da se vrate?
Dozvoljeno im je bilo da se vrate u rodno mesto ili da odu u Srbiju.Ti su pokupljeni u septembru mesecu.
1941?
1941.
I vi među njima?
Da.Ja i majka.
Sad nam opišite, ako imate sećanja na to kupljenje i odvođenje u logor.
Pa, ništa, dođe policajac i kaže: Ideš. Jedan policajac nas je pratio do Novske, onda od Novske ne znam kako smo otišli u Caprag, valjda u pratnji opet nekog policajca.Ne sećam se toga.
I šta ste videli tamo kad ste stigli?
Pa ništa.To su paviljoni veliki, neki paviljoni, mnogo naroda. U paviljon valjda stane stotinu ljudi, leži se na zemlji, na slami i, šta ja znam, nema tu kreveta i ne znam šta.
Razgovaraju li ljudi o nečemu?
Razgovaraju , i pjevaju. Sećam se da se ovaj…”Hej, hej crveni elajbek moj”… to su pevali i ovi iz Srajeva…kažem nije situacija još bila…
Mislite da još nije bilo straha u tom logoru?
Ne, nije bilo…’Oću da kažem da je tim koljačima trebalo vremena da odškoluju garniture koljača.
Razumem, a ovo što vi vidite i doživljavate u tom logoru u Capragu, rekli ste da je to logor za ljude koje treba nasilno iseliti u Srbiju? Ko je sve bio, koje grupe ljudi, odakle su bili, sećate li se da su se po nečem izdvajali, seljaci, radnici….
Ja mislim da je tu bilo građanstvo Banjaluke i Mostara, Banjalučani i Mostarci. Sećam se, decu su izvodili iz logora na neku poljanu da se igraju i onda smo se igrali.Ti koji su nas izvodili, ti su bili neki odrasli muškarci, oni su dozvoljavali da se razvrstavaju na Banjalučane i Mostarce. I onda su kao neki sukob, kao neki dječji rat…Ja stao na stranu. Šta si ti stao na stranu. Pa, rekoh, ja nisam ni Banjalučanin ni Mostarac, ja sam Slavonac, je l? Recimo, tog se detalja sećam.Ali nije to…
Je l se sećate odlaska nekog transporta u Srbiju?
Otiš’o je taj jedan.
Kako je to izgledalo?
Pa ništa, samo pokupe se, odu iz logora i tamo na stanicu, niko ne učestvuje, ne vidi se to kad se ulazi u stanicu, kako se to, to nije…Logor Caprag do tada nije…recimo, ja kad kradem krompir iz kuhinje, kuvarica se pravi da me ne vidi… recimo…nije ta zloća bila još toliko…Hrvati i Srbi se nisu voleli bog zna kako, ali su se tolerisali.Ta tolerancija je bila pristojna.
Jeste li imali tamo hranu redovno i…?
Da. Normalno, hrana je bila. Nije bila bog zna kakva ali bila je hrana. Na kazan se ode, dobije se, podeli se i… Ali hoću…Sećam se jedne šljive. Bila je u blizini kuhinje. I narednik, jedan od tih koji su čuvali logor, smatrao ju je svojom šljivom. Ja dođem, dobro je prodrmam, pa da pokupim plodove.Dok sam ja kupio, naiđe taj narednik sa puškom, razbesneo se jako, uzeo je pušku da zama’ne, kad je on zama’nuo da me udari, ja sam naglo legao i puška proleti iza mene.Kako je proletila, ja se dignem i odmaglim.On nije insistirao da me uhvati. Onog momenta kad je bio ljut bio je spreman da me mlatne kundakom, ali kad sam ga “prešao” i naglo leg’o tako da puška preleti preko, on je odustao.
I kako ste se spasli od toga da budete deportovani u Srbiju?
Nisam ni deportovan u Srbiju.
Pa kako ste se izvukli da ne budete deportovani s ostalima?
Pa kažem, sedam poroduca su pustili, ovaj, da li je to bila neka propaganda, s obavezom da pređu u katoličku veru. Ali to su sve bili…Sećam se tih…u kamionu. Niko tu nije bio čestit. Sve žene i po neki klinja kao ja.
E, pa sad ja ne znam šta znači reč čestit u ovoj vašoj rečenici.
Recimo, ovakvih nije bilo [pokazuje na kamermana].
Mislite, odraslih mušaraca, jakih?
Da, jakih, odraslih i mladića, jakih i zdravih. Sećam se da je bio jedan stariji čovek, po svoj prilici neki invalid.Ta kategorija.
Znači slaba čeljad?
Pa tako, ne bog zna šta.
I šta se posle događa sa vašom majkom i vama.
Pa u Rajićima živimo, po raznim kućama, do 1943… E, sećam se, bio sam vrlo aktivan u tumčenju političkih događaja.Seljaci su kazali mojioj majci: Pripazi de ti malo na onog svog, on je komunista.Pa da, pre dve godine sam bio hitlerovac,a sad…
Zar to u Donjim Rajićima nije bilo opasno?
Pa to je srpsko selu, a Gornji Rajići su mešano hrvatsko- srpsko.Doni Rajić j bio čisto srpsko selo.
A je li bilo straha da će doći ustaše i pokupiti Srbe?
Bilo je. Mnogo puta smo noćivali van sela kad se pročuje da bi mogli noću doći i pokupiti nas. Onda se ide pa se prenoći u šumi.Ujutro se vratimo, ne bude ništa i tako, eto. Tog očekivanja da će nas iznenaditi u snu, toga je bilo, toga se pribojavalo, ali se uglavnom nije ništa dešavalo. E ovaj, kad sam već bio član komiteta SKOJ-a u Rajčićima, kasnije, u tom selu gde sam prebacio majku, u tu jednu od tih pustih kuća, tako da smo Rajiće napustili.Majka je iz Rajčića otišla u partizansku bolnicu da radi u partizanskoj bolnici.A ja sam bio terenac jedno vreme, a kasnije sam otišao da radim u partizanskoj mehaničkoj radionici.Radio sam sa električarima.Skontao sam da sam dužan da malo i odratujem i otišo sam iz partizanske mehaničke radionice.Tu sam bio sekreter skojevske grupe u toj mehaničkoj radionici.Odatle sam otišao u brigadu, dobrovoljno.
III DEO
[ Ostojom Brankovicem je opisao kako su Ustaše dovele Jevreje - zatočenike iz Jasenovca - da ruše crkvu u selu Rajići i kako su se seljani okupili da to posmatraju.Među njima je bio i on.]
Jeste li mogli po nečemu da prepoznate da su oni iz logora?
Pa zna se da su iz logora.U gornjem delu Donjih Rajića bio je neki Jeremija, kovač.Kod nejga su dolazili da otkivaju taj alat, a ja sam uvek voleo da se uvučem tamo gde se nešto dešava, gde se nešto priča.I oni pričaju, i zbijaju šale na račun te svoje situacije.Nisu dozvoljavali da teret te situacije demonstriraju, ali se tu oko njih seljaci skupe.Video sam tako kao sad vas te Jevreje koji su donosili alatke na otkivanje i na popravku kod kovača Jeremije.
Pošto ste mi rekli da imate izvnredno zapažanje, da li ste zapazili da se ti ljudi po nečemu razlikuju od drugih, da li su mršviji…da li su…?
Pa, mršvi su bili svi. Valjda sam im zato i nosio hranu, prikupljao.Neka Krnjajićka se seća, kaže, tek što sam proju ispekla, došao Ostoja, uzeo i odneo je Jevrejima.I tako.
Da, ali ste vi očito znali da su Jevreji u posebno lošem položaju?
Kako ne bih znao! Pa nije u logorima cvećka! Ne, ne znam ja kako sam ja o tom tada razmišljao.Samo, znao sam da njima treba pomoći, i pomagao sam.Skupljao, ulazio ženama u kuće i tražio, i dobijao, niko me nije odbijao.Uvek je neko dao kolko je mogao dati, ja to trpao u njedra, nosio i prebacivao preko ograde. Jevreji, kad mene spaze, kad vide da prilazim, znali su da donosim hranu.Eto.
Jeste li razgovarali s nekim od njih?
To bi se morali dovikivati, a to mi ipak nismo radili.Jedino sa ovima koji su dolazili u kovačnicu da popravljaju alate.
Je li ih neko pitao kako je u tom Jasenovcu pred vama?
Ja mislim da toga nije bilo, da te vrste razgovora nije bilo. Ubaciti Jedino ako je to bilo u aluzijama, a ja nisam majstor za razgovore u aluzijama.Sećam se das am razumeo jedino aluzije na muškost, pežorativne, onako...
Da …?
Pa, da im nije ni do čega.
A kako ste vi odlučili da odete u partizane?
Pa kažem vam, najprije su me primili u SKOJ, u skojevsku grupu. Seljaci su majci govorili pripazi na svog malog, on je komunista.
A u tom istom selu je ilegalno postojala komunistička organizacija?
Da, postojala je skojevska organizacija.I skojevci su odlučili da me prime u SKOJ. Sastanak je održan van sela, na nekom brežuljku.
Je li to neka posebna ceremonija bila?
Predloži se da se primi, primi se, i – gotovo.Nisu seljaci umeli da prave te predstave od …Najobičnije.”Je li se slažete?” “Slažemo se”. Predloži se i primi se, i gotovo.
Kao skojevac ste saznali da tu postoji neka organizacija otpora?
Sećam se, nekoliko puta sam išao u te šume, u brdski deo, u nadi da ću sresti partizane, pa ih nikad nisam sreo, nisu se oni baš tako pokazivali. E, jedanput je Sedamnaesta brigada po danu prošla kroz Donje Rajiće, da demonstriraju, da podignu moral naroda. Išli su u koloni po jedan, idu ulicom, seljaci gledaju, sad ja se toga ne sećam baš, ali mislim da je bila i zastava.To je, ovako, sa izvesnim oduševljenjem primljeno.Mislim baš da je bila Sedamnaesta brigade.A stanovo sam jedno vreme sa majkom u gornjem delu, u Gornjim Rajićima, u Dudnjaku, i bio sam tu kad je Seamnaesta izvršila napad na ustaški tabor u Gornjem Rajiću.Taj napad je bio bezuspešan, oni nisu izvukli sedam svojih poginulih. Sutradan sam išao zajedno sa ostalima da viidim te izginule partizane.Kad smo kod jednog bili koji je poginuo kod tabora, pogođen metkom u čelo, nije izvučen, njega su raskopčali i izvadili mu onako… Jedan pravoslavac ide sa mnom i kaže: “Vidi šta rade od naših”.On meni tako kaže.Onda tamo kod železničke stanice, tamo je jedna djevjka poginula. Devojke u Slavoniji nisu nosile gaće, a ona je bila u suknji, i tako su …razgolitili su je tako... Tu je već bilo iživljavanja, ali nije bilo sakaćenja.Dakle, šestoro je…to sam video.
E, dok sam bio u Gornjim Rajićima, majka je htela da me spase od ratovanja.Zato je i otišla da živi u Gornjim Rajićima, pa mi je bila našla da učim stolarski zanat u Novskoj.Ne znam kolko sam ostao. Jedno tri-četori meseca. Kad je trebalo da dobijem prve batine kao šegrt, nisam hteo više.
Jeste li bii svedok još neke patnje naroda?
Jesam.1942.godine, valjda, su ustaše u brdskim selima skupljali narod i terali ga na stanicu u Okučane.I nisam mogao izdržati da ne odem i otišao sam.Od Donjih Rajića do Okučana ima 7-8 kilometara.Otišao sam i umešao se među Okučane, a taj su narod sprovodili ustaše.Ustaše su išli sa strana, na razmaku od 15 metara, a taj narod je zbijen u koloni išao prema železničkoj stanici.Ono što je na mene strašan utisak ostavilo – da je relativno malo Ustaša pratilo jako mnogo naroda. Ti tupi pogledi su na mene naročito…Nisam mogao, nikad ne mogu shvatiti taj stepen pokornosti žrtava.Strašno je to.Ovi su na razmaku od po 15 metara sa strane, a oni zbijeni idu u koloni prema… i sve ta tupa ravnodušnost…To su scene kao one koje ste videli na filmovima kad idu na ono gubilište koje je na obali Save, gde u njih udaraju maljevima, a oni se disciplinovano primiču, idu … To je meni neshvatljivo. Ja sam bio terenac i rekao sam: “Ako me uhvate tu, prvo ću pokušati bekstvo tu”.Ja sam unapred odredio sebi da ću pokušati pobeći.Onda sam otišao na stanicu gde su ih utovarivali u te teretne vagone.Tu sam se na stanici još muvao, jer sam bio jako zntiželjan, riskantno znatiželjan.Video sam jednog Hercegovca. Hercegovci su dolazili u Slavoniju po hranu.Natovario ranac hrane i nešto je došlo do nekog nesporazuma sa ustašama, i on se buni nešto, ispao mu taj ranac, puko, prosuo se kukuruz.On nešto kuka, a tu je bio i jedan oklopni voz, kasnije se tu našao….
Rekli ste nam u pripremi za ovaj razgovor da ste sa 15 godina odlučili da odete u partizane i da ste za to imali jedan specifičan podsticaj u jednoj sceni koju ste doživeli u šljiviku…
Da, evo ovako, u ljeto 1942.godine, u vreme sazrevanja šljiva, živeli smo kao ratne izbeglice u Rajiću, ratne izbeglice – porodica srpskog dobrovoljca. Ja i majka smo otišli u selo Goleši, ispražnjeno, ustaše su to ispraznili u zimu između 1941 i 1942 godine…
Moram da pitam šta znači “ispraznili”?
Pa, delimično pobili, a delimično odveli u logore. E , ono što nije uspelo eventualno da pobegne.I, ušli smo u jedan šljivik, hteli smo tu da nakupimo šljiva. Ali, u tom šljiviku, to je ovako u…ravno, ali na nižem od okoline…
U kotlinici jednoj…?
Tako, u blagoj kotlinici jednoj, tu su ljudske kosti bile, nesahranjenih leševa, a okolo su se motali psi. Koliko je toga bilo, nemam predstavu jer …Naročito mi je privukla pažnju…Moj pogled je prikovala za sebe jedna lobanja, koja je bila zalepljena za podlogu od zemlje, na tom mestu bila je ilovača, trava jako retka, i ta lobanja je bila zalepljena, a od lobanje su išle dve bujne crne kike devojačke, kao u obliku slova V.U kasnijim svojim razmišljanjima, ja sam doživljavao kraj te devojke… Da li je najpre silovana pa zaklana, ili se ubica iživljavao na zaklanoj devojci….Ali taj užas… to… to je nešto… strašno je to za doživjeti.Taj doživljaj mi je kasnije, kad je Milan Bulajić ispričao o događaju sa početka okupacije, negde u Potkozarju, u jednoj osnovnoj školi…U jednu osnovnu školu dolazi grupa Ustaša, učiteljica drži čas i vodeći Ustaša traži od učiteljice da izvede najbolju učenicu. I ona odredi najbolju učenicu, očekivala je da će on tražiti da nešto odrecituje.Kad je devojčica izašla, ustaša izvadi kamu i tu pred svima zakolje devojčicu.Učiteljica je poludela. To je…to je…to je…za srpsko-hrvatske odnose jako važno da se ovakvi događaji utvrde i da se stalno ponavlja [pri;a o njima], a ne da se u ime bratstva i jedinstva preko toga prelazi.A mi prelazimo.Mi smo dozvoljavali da Tuđman i Milošević pregovaraju, a da ova istina ne bude utvrđena.Tuđman gura svoju istinu o 40 hiljada pobijenih za 4 godine ratovanja, a znali su da su Srbi bili odlučno u partizanskim jedinicama.Znači, Srbi su remetilački faktor hrvatske nezavisnosti i normalno je da su ustaše u tom građanskom ratu pobile 40 0000 ljudi.Ne mnogo, 10 000 godišnje.
Znate li nešto o tome, da li su Srbi bili remetilački faktor kada je osnovana NDH?
Pa iz odnosa koji su vladali, znam da nisu bili remetilački faktor.Kad sam ja kao skojevski rukovodilac dolazio u jednu porodicu u Roždaniku, gde sam jednu omladinku… uspostavljam skojevsku organizaciju u tom mestu.Majka i ćerka se svađaju u štali.Majka kaže kćerki: “Gde ćete vi protiv države?” U srpskom narodu, zapadno od Drine i južno od Drave je bila duboko usađena svijest o disciplini da se protiv države ne smije.Uostalom, ponašanje kričkih četnika to jasno potvrđuje.
Šta su to uradili krički četnici?
Krički četnici su se na [poziv ispisan na] ceduljicu iz opštine da dođu…saznali su u hrvatskoj vlasti od one četvorice, od Đurice Miokovića, pričao sam vam o njemu, saznali su da je postojala organizacija srpskih četnika u selu Kričke, 27 članova.Đurica Mioković, predsednik organizacijeje uredno predao taj spisak hrvatskim žandarima. Četvoricu su odveli drugog maja 1941, a za četvrti maj su ceduljicom zatražili da dođu i ta 23 preostala.Ta 23 disciplinovano odlaze, samo dvojca šmugnu na kraju u toku pešačenja ka opštinskom mestu, a 21 ode i - nikad se nisu vratili. Srbima koji su bili pod Austro-ugarskom je, znači, usađena disciplina prema državi u kojoj se živi.
IV DEO
Po Vašem iskustvu, da li je u NDH neko remećenje reda i mira prethodilo…?
Ne.
…nasilju te države prema svojim građanima, ili je bilo obrnuto – da je nasilje ustaškog režim oteralo Srbe u partizane?
Naseilje je prethodilo svemu.Ponašanje Srba u Zapadnoj Slavoniji je određeno ustaškim nasiljem.Dakle, Srbi ne bi išli u partizane, Rajići, da se nije desilo sa Golešanima ono što se desilo u zimu između 1941. i 1942.godine, da se nije desili ono što se desilo u Kukunjevcu.U selu Kričke, bila je Četnička organizacija od 27 članova, koja se disciplinovano predala.
Šta je bilo sa njima?
Svi su pobijeni.Niko se nije vratio.Samo ova dvojica koji su šmugnuli, koji nisu bili dovoljno disciplinovani.
I da budemo dovoljno precizni, Vi u stvari govorite o jednoj predratnoj društvenoj prganizaciji koja se zvala Četnička organizacija?
Da, Udruženje srpskih četnika. Moj otac je bio član Udruženja srpskih četnika, znam na zidu je bila diploma: “Udruženje srpskih četnika dodeljuje svom članu Dragutinu Brankoviću…”
Znači da mi ovde ne govorimo ni o kakvoj borbenoj jedinici, ni o kakvom odredu, nego čisto o jednoj predratnoj društvenoj organizaciji…?
To je bila paravojna organizacija.
Ali u trenutku kad su se predali…
Oni su disciplinovano izvršili akt o kapitulaciji.To je paravojna organizacija. Oni su se osećali kao paravojna organizacija, i Đurica Mioković je disciplinovano smatrao, pošto je akt o kapitulaciji potpisan, da on mora, da on mora sačuvati spisak četnika i da on taj spisak mora disciplinovano ptredati, pa šta okupaciona vlast uradi sa njima – to mora da se podnese.
Ali Vas je Vaše životno iskustvo spremilo za sasvim drugačiji izbor.Vi ste sa 15 godina odlučili da ćete se boriti za svoj opstanak?
Ma, čekaljte! Ali ja sam to odlučio posle nesahranjenih leševa u šljiviku, posle plivanja… E! Kad smo bili u Bosni kao izbeglice, u Obarskoj, pronela se vest da leševi plivaju Savom.Moj brat i još neki iz Obarske, otišli su na obalu Save da to vide.Kad su se vratili sa obale Save, moj brat je bio izbezumljen i rekao je: “Ne zaslužuju da postoje kao narod!” Tad se prvi put javlja taj gnev, to “ne zaslužuju da postoje kao narod” kada… jer ubiti nekoga pa baciti u Savu! Leševi su plivali do Donjeg Milanovca, jer moj brat od ujaka, Stanivuković Čedo, živeo je, stanovao je u Donjem Milanovcu.On kaže da su tamo meštani, starosedeoci pričali da su leševi Savom odlazili u Dunav i da su neki dospjeli čak do Donjeg Milanovca.Znači, to uraditi, ubiti, baciti u Savu, pa pustiti da pliva sa razno-raznim porukama ispisanim na leševima, to je ono što je uništilo poštovanje prema hrvatskoj džavi! To je stvorilo rešenost da se protiv te države mora boriti, i ja sam se odlučio da se borim posle takvih iskustava, posle Kukunjevca, posle nesahranjenih…
Budite iskreni, recite mi da li na tu odluku utiče saznanje da Vam nema opstanka u toj državi ukoliko ne odete u šumu?
Čito sam u to vreme “Hrvatski narod”, tako se zvao jedan list i čuo sam za te Budakove poruke “Srbe na vrbe” i”Jednu trećinu pobiti, jednu trećinu pokatoličiti, jednu trećinu proterati u Srbiju” . Za to sam znao.Nisam razmišljao na tu temu šta bi bilo kad bi se…eto, sudbina je takva pa ako budem srećan pokatoličiće me ili proterati u Srbiju, a ako ne budem srećan, onda će me zaklati.Na tu temu nisam razmišljao.Razmišljao sam na temu da se mora boriti.
Pa, dobro, koje su najznačajnije bitke u kojima ste kao tako mlad partizsan učestvovali?
Recimo, Virovitička [bitka]…
Ko se tu borio protiv koga?
Pa, u virovitičkom garnizonu su bili domobrani i ustaše.I Našička bitka je na kraju, zadnja.U Našičkoj bici smo se borili protiv Nemaca.Zatim, od karakterističnih bitaka, tu je bila Bitka za Piškarevce.To je Ruski bataljon Osiječke brigade osvajao Piškarevce. Mi smo bili na obezbeđenju, moja jedinica, Dvanaesta proleterska [brigade] bila je na obezbeđenju ako bi njima stigla pomoć.To je bilo u ljeto 1944.godine.Karakteristična je ta bitka.Ja ću sad ispričati kako sam ja kao ratnik doživeo jedno neprijatno izvršavanje ratničkih obaveza.Neprijatno je biti ratnik.Neki Nemci su se probili iz Piškarevaca i u grupama su išli prema Đakovu.Nama koji smo bili na obezbeđenju dođe naređenje da im presecamo odstupnice, tim koji se probijaju. I pošto nas nije bilo mnogo da na sve strane kud idu… obaveštajci su nam javljali koje grupe udi. Jedna grupa je išla, a nije imao ko da joj preseče odstupnicu.Onda se formira jedna ad hoc jedinica. Mene odrede za zapovednika te jedinice iako sam bio običan borac.Mislili su da ako sam četni sekretar SKOJ-a, ali to nije nikakva funkcija…I iz nekih drugih jedinica, ne iz moje čete, [odrede] još četvoricu boraca. Nas petoricu odrede da presečemo odstupnicu jednoj grupi Nemaca.Dali su nam jedan mitraljez “šarac” i mi ostali smo imali puške.Ovo pričam da vidite kako funkcioniše svijest jednog šesnaestogodišnjeg ratnika.Pošli smo da im presečemo put.Nismo znali da uz put nailazimo na močvarni teren.Nije to ljeto bilo, bilo je to vreme kad se već zamrzava [voda].Bara je već bila zamrznuta.Led. led nas nije mogao održati već smo propadali kroz led.Nismo mogli brzo ići tako da smo tu baru jako dugo svlađivali, a oni su videli da mi hoćemo da im presečemo put pa su sišli sa pruge kojom su išli.Mi smo se popeli, kad smo savladali baru, vidimo da su oni sišli. Blizu smo.Vidimo se, ali izmakli su nam.Međutim, mi smo imali municiju.Oni nisu imali miniciju.Mi smo mogli da ih gađamo.Meni je naređenje bilo da idem samo do pruge, da ne idem dalje.Ali, ja sam ratnik koji je smatrao da treba biti što efikasniji u uništavanju neprijateljskih vojnika.Jedino se tako može u što većem broju preživeti na našoj strani. I ja odlučim da idem za njima.Dakle, prekršim naređenje i idem za njima po tim jamama.I gađali smo.Pucali smo po njima.Ja sam imao običaj da u pušci imam šest metaka, pet u magacinu, šesti u cevi.Želim da u prvom pucanju kad dođe do borbe imam šest metaka, a ne pet.Što više! Zato mi je taj jedan metak bio važan.I došlo je do gađanja.Sećam se izraza lica šardžije, čoveka koji je pucao šarcem, sećam se izraza lica još jednog od tih kojima sam ja zapovedao. I imamo situaciju kad ispred nas više nema Nemaca.I tada trčim ukoso.E, u svijesti mi je ostalo da pozivam Nijemce na predaju.Vikao sam:”Gestapovci, predajte se! Gestapovci, predajte se!”Ali, nisam zapamtio ni jedan jedini svoj metak da sam ispalio.Interesantno je to kako svijest ratnika neće da zapamti nešto.Od onih šest metaka sa kojima sam pošao, ja ni jedan nisam zapamtio das am ispalio.A zapamtio sam da ih pozivam da se predaju.I, idem ukoso u odnosu na pravac protezanja njive i tada se svest uključuje u zapamćivanje.Puška mi je u ruci, zatvarač je repetiran (to je mauzerka) i izvučen unazad.Magacin puške je prazan.Guram ruku u fišekliju da izvadim novih pet metaka da metnem u pušku.U tom momentu se iza kupe kukuruzovine pojavi jedan nemački vojnik.Pošto smo se mi kretali u pravcu te kupe, on je valjda računao da ćemo naići na njega.Desno od mene je jedan borac sa šeširom.Novajlija je. Pošto ja punim pušku, kažem njemu: “Gađaj ga”.On me gleda razrogačenih očiju, kaže:”Ne umem da nišanim”.Tu nema objašnjavanja.Ja sam u međuvremenu gurnuo pet metaka, repetirao. I nanišanim nesretnika među plećke, povučem obarač.Nisam osetio da sam ništa pogrešio ni u nišanjenju ni u povlačenju, al’ čovek ide dalje.Meni proleti misao: “Bože, zar da promašim na ovom odstojanju?” Suviše je blizu za promašaj. Ratnik ne objašnjava. To je samo proletelo. Ponovo repetiram i dignem, kad on se odjedanput složi sav.Kao da je nestalo kostiju u njemu.Nisam imao potrebe da opalim drugi metak.Dakle, od svega sam zapamtio samo taj jedan jedini metak.Ja sam četni sekretar SKOJ-a.Češće sam određivan da budem viđa patrole.Na borbenim položajima kod Đakova.
Ja sam bos.Ja nemam cipele. Bos sam u vreme kad već počinje inje da se hvata po travi noću.Određuju me za vođu patrole.To su patrole po dvojica, jer nemamo dovoljno vojnika, nemamo dovojno boraca da pokrijemo sav položaj, teritoriju, koju treba kontrolisati.Jedinica je tu, a onda te male patrole idu da bi se sprečila eventualna iznenađenja.Idemo po travi preko koje se uhvatilo inje.Beli se.Ja bos.A on je prešao iz domobrana u partizane i ma i ćebe i šatorsko krilo i šinjel, i toplu odeću. I ja idem i ne ropćem.Golim stopalima gazim po inju. Pošto je to patroliranje u kome moraš osluškivati, s vremena na vreme treba zastati. I kad zastanem na toj travi pokrivenoj injem, stopala ugreju tlo ispod i osluškujem. Sad kad treba dalje krenuti, to je užasan napor zakoračiti sa tog mesta gde se ogrejala noga, zakoračiti ponovo u inje.Kada je u Virovitičkoj bici kasnije, on mi je bio jedan od pomoćnika, on mi je bio prvi pomoćnik destara, desetina je već bila otišla nekih tridesetak metara napred i zaustavila se kasnije u jednom jarku.I od jarka je bilo nekih sto, sto pedeset metara golog oranja.Trebalo je izić’ na golo oranje, desetar je bio neki Stjepan Čvarak, borbeni idol, Hrvat iz Špišić Bukovice.On je bio skojevac.Kao skojevac je dospio u partizane.U momentu kad sam ja posle zaostatka, sa prvim pomoćnikom naišao, Čvarak je nešto izgovarao i rukom mahnuo prema oranju.Ja se nisam ni zaustavio u jarku.Preskočio sam jarak i istrčao na oranje.Ovaj domobran je istrčao sa mnom.Desno su bila dva ustaška bunkera, ne tako blizu, oko sedamsto-osamsto metara, ali to je na puškomet. U tom momentu, kad smo se mi pojavili na otvorenom, na oranju, svi mitraljezi su iz ta dva bunkera osuli paljbu na nas.Blato je prštalo, raskvašeno blato, to je oranje.Blato je prštalo od metaka po nogama.Pretrčali smo tih 150 metara od mitraljeskom paljbom iz dva ustaška bunkera.Kad smo došli do kraja oranja, tu je bio jedan jako dubok jarak, i – da zakoračim, da skoči, kad mi kroz glavu proleti misao:”E, niste me pogodili! I, sad da me pogodi metak! Zalutali metak koji je neko opalio nasumice zakači mi nogu.
I ko vas je poneo kad ste pali?
Pa nisam pao.To nije takva rana, to nije takva rana od koje se pada.On vikne. On vikne tamo onima koji su…a svi su gledali tu igru ludog skojevca i bivšeg domobranskog vojnika koji pretrčavaju golo golcato oranje, a iz dva bunkera sipaju mitraljezi po njima, gađaju ih.
Rekli ste u nekom trenutku da su čitave satnije domobrana prelazile u partizane.
Da.Njegova je čitava satnija prešla.
Kako su gledali stari partizani na njih?
E, pa, ajde, ispričaću priču o domobranu Lekiću.Ja sam zapamtio da je domobran Lekić, ali nisam siguran da je prezime dobro zapamćeno.Statit momak, lep, vojničina u pravom smislu reči, i – ljudina.Ženska je bila komesar čete.Znaš, ona je uzela da ga prevaspitava, znaš, ali bilo je u tom prevaspitavanju i zaljubljivanja,čini mi se.A ovo je digresija: domobran Lekić je učestvovao ranije sa našim vodnicima u istim bitkama, samo na različiti stranama.Kaže:”Majku vam božju, izvuko sam vam teški mitraljez u Bučju ispod nosa!”Naša partizanska jedinica u kojoj su bili ta naša dva vodnika iz te Prve čete Prvog bataljona, imala je ranije tu bitku u Bučju sa jedinicom u kojoj je bio domobran Lekić.I partizani su tu izbacili domobrane sa njihovih borbenih položaja.Kad su se domobrani skupili, vide nemajuu teški mitraljez!Šta sad? I domobran Lekić se vrati u sumrak, promuva se kroz partizanske položaje i dođe (jer partizani nisu odmah našli mestogde je bio taj teški mitraljez) dođe do teškog mitraljeza, uzme ga i izvuče ga.I on im to sve opiše kako je šta bilo. U maj…! Bilo je puno poštovanja i divljenja. Ratnici se poštuju, oni koji su pravi ratnici.Domobran Lekić je bio pravi ratnik.I pravi ratnici, kao što su Čvarak Stjepan, vodnici koji vode, kakav sam ja, mi smo se poštovali.
A kako ste gledali na ove…
U Čađavici je zarobljen jedan Ustaša bio…Daj da ja malo gucnem. Ne daš mi da popijem pivo…
E, ja sam gora od onog katihete.
To je prvi zarobljeni ustaša kojeg sam ja video. I znatiželjan sam bio kao što sam uvek bio, ja sam se muvao tamo u onoj kovačnici kad su Jevreji dolazili da popravljaju alat, muvao sam se u Okučanima da vidim kako seljake dovode iz brda.Takav sam, znatiželjan.I došo sam da vidim tog ustašu.Nisam osećao želju ni da ga taknem.Ni da ga taknem!Nikakvog prezira! Na njegovom se licu očitavao jad,čemer: on, ustaša je u rukama partzizana.To se vidjelo na njegovom licu.Ja sam na neki način i saosećao. Da mi je neko naredio: “Streljaj ga!”, ja bih ga streljao.Ali, saosećao sam sa njegovim jadom, čemerom.
I, šta je bilo s njim?
Ne znam…Ne znam.
Ne znate ni da li je bio koljač ili…
Ne znam, ne znam ništa.
Sad kad je počeo ovaj poslednji rat,onda sam čuo za priču o stresovima.Ja nisam znao da sam ja imao puno stresova dok nisam čuo za tu reč stres, dotle ja nisam znao da sam ja toga imao i previše. Kada je Čađevica osvajana, mi smo dolazili na položaje za Čađevicu.Osvajanje Čađevice, to je početek stvaranja mostobrana u Podravini dugačkog osamdeset kilometara.Naši istoričari neće da analiziraju tu situaciju.E, sad, samo o Čađevici. Ulazimo u Čađevicu, zora je, celu noć smo marširala,Čađevica je već osvojena, i sad mi idemo pored nekog nasipa da bi zauzeli svoje položaje tamo negde na tom nasipu, na nekom kanalu, i na jednom mestu…A ja sam noću uvek spavao, i pešačio i spavao.Meni je bilo potrebno mnogo sna.I vidim na jednom mestu kolona zaobilazi, pravi polukrug, pa produžava. Meni je to krivo, što to rade – ja idem pravo. Odjednom se probudim sasvim! Ja gacam po leševima!
Čijim?
Onih koje su partizani postreljali.
Ko su oni bili?
Ja ne znam ko su oni bili, nisam se raspitivao.
Jesu li nosili neke uniforme?
Civili su to bili većinom. To je krv napravila blato od zemlje.Svijest mi se prikovala za jedan odvaljen potiljak i prosut mozak… hu, majku u je…Stao sam kao ukopan, i odjedanput odozdo je pošla jeza, ide, penje se, penje se, obuzela me celog.Tako sam naučio šta je to jeza. Nikad niko takvu jezu doživeo nije.Brzo sam presekao i išao blatnjavih nogu od ljudske krvi i zemlje, uvrstio se u kolonu i otišao dalje.
Da li mislite da vam je nešto bitno oduzeto takvom sudbinom?
Jeste.
Šta?
Ja deset godina posle rata nisam sanjao civilni san.Ja sam mnogo puta bežao od Ustaša, a noge mi oduzete, ne mogu da pobegnem.U snu.Deset godina civilnog sna nisam imao!Meni je dječaštvo uzeto.Celo.Najlepši deo života.
Posle intervjua, Ostoja Branković nam je rekao da je propustipo da kaže kako je kao slavonski partisan često razmišljao o tome da li je bilo moguće osloboditi Jasenovac. Sutradan smo snimili sledeću njegovu izjavu:
Pitanje oslobađanja Jasenovca od strane slavonskih partizanskih jedinica 1944.godine je jedno od ključnih pitanja od kojih zavisi razrešenje odnosa između Srba i Hrvata.Navodim činjenice koje govore o tome da je oslobađanje Jasenovca 1944.godine bilo moguće. Dvanaesta slavonska brigade je prelazila Savu ispod Jasenovca, znači, nizvodno od Jasenovca, u više navrata.Učestvovala je 1944.godine u borbi protiv četnika u Bosni, vratila se iz Bosne u Slavoniju.Kada je Italija kapitulirala, preko Save je prebacivano naoružanje italijansko u Slavoniju, preko Save je porebacivano žito za pomoć delovima koji su bili pod partizanskom kontrolom južno od Save.
Južno od Jasenovca?
Južno od Jasenovca, to je južno od Save znači, južno od Jasenovca.U toku napada partizanskih jedinica na Koprivnicu, jedna velika banijska jedinica, ja mislim da je bila divizija, ali dozvolimo da nije bila divizija nego brigada, prešla je Savu iznad Jasenovca, zapadno od Jasenovca, učestvovala u borbi za Koprivnicu i vratila se nazad u Baniju. Dvadeset osma slavonska brigade je učestvovala u borbama za oslobođenje Beograda.U toku jula meseca je nizvodno od Jasenovca prešla reku Savu, otišla u Bosnu i stigla da učestvuje u borbi za Jasenovac [lapsus, misli na Beograd]. Partizanske jedinice, zapadno-slavonske partizanske jedinice su, počev od jula do oktobra meseca, stvorile prema Mađarskoj, uz Dravu, slobodnu teritoriju, mostobran veličine osamdeset kilometara.Preko tog mostobrana je veliki deo zapadnoslavonskog civilnog stanovništva pred tim završnim ustaškim terorom prebačeno iz Slavonije u Bačku.Nama nisu vratili našu Dvadeset osmu diviziju posle oslobođenja Beograda.U vreme kada je bilo aktuelno pitanje da li osloboditi Jasenovac ili ne, Zapadnoslavonska dvanaesta proleterska brigade je vodila bitku za Jasenovac…
Bitku za šta?
Bitku za Našice. Bitka za Našice trajala je sedam dana.Lično sam učestvovao u toj bici. U toj bici sam peti dan ranjen.A pre toga sam ranjen u bici za Viroviticu, to je onaj…
A bitka za Našice, je li ona bila teža ili lakša od eventualnog napada na Jasenovac, po vašem mišljenju?
Bila je višestruko, po mom ubeđenju, daleko lakša [lapsus, teža]. Jasenovac su mogli oslobooditi za jedan dan sa takvom borbenošću kakvu smo primenili u Našicama. U Našicama smo imali sedam stotina ranjenika! Sve okolne bunkere smo razorili!Partizanske jedinice su u Našicama razorile preko četrdest armirano-betonskih bunkera.
Takvih oko Jasenovca nije bilo?
Takvih oko Jasenovca nije bilo.Godine 1943. se u Zapadnoj Slavoniji pojavio četnički odred majora Janića. On je bio u selima Čovac, Vrbovljani, Gređani.To je između pruge i Save, to je nizvodno od Jasenovca. Niko od strane Nemaca i Ustaša nije uznemiravao tu četničku jedinicu.Formirana je specijalna partizanska jedinica – najpre Protivčetnička četa pa posle Protivčetničk bataljon “Hajduk Veljko”. Ona je prešla ispod pruge, boravila na tom terenu i na kraju likvidirala tu grupu četnika u selima Čovac, Vrbovljani, Gređani. Sve te činjenice…
Izvinite, moram da vas pitam posle ove priče: da li je partizanima bilo važnije da se tuku protiv četnika nego da spašavaju jasenovačke zatočenike?
Ja ovo ne navodim zbog toga da odgovorim na to pitanje, već da odgovorim na pitanje da su mogućnosti partizanskih snaga bile takve da su mogle da oslobode Jasenovac.Pripreme su i vršene, jer je ideja o potrebi da se oslobodi Jasenovac postojala. Zna se da je u tim pripremama učestvovao Nikola Demonja, Petar Drapšin, Milan Stanivuković. Sva trojica tih partizanskih komandanata su misteriozno i po-gi-nu-li. Šuška se među borcima da te pogibije nisu čiste.Ovo što sam rekao, sve to govori o tome da je oslobađanje Jasedenovca bilo moguće, ali da je…ja to pripisujem kominternovsko-ustaškoj saradanji.Rezultat kominternovsko-ustaške saradnje koja se odvijala preko Josipa Broza i Vrhovnog štaba, taj rezultat je bio da je Jasenovac imao garanciju da napadnut biti neće.